Дом Здравља Грачаница

Дом здравља у Грачаници је формално почео са радом 7.12.1999. године, оснивачким актом од стране Владе Републике Србије. Пре тога је то била амбуланта у саставу Дома здравља Приштина (Дома здравља Косовског округа).
Оснивање Дома здравља у Грачаници је било неопходно због врло сложене ситуације након НАТО агресије и привремене окупације Косова и Метохије, јуна 1999. Протеривањем Срба из свих градова (осим северног дела Косовске Митровице), које су учинили Албанци, Срби из сеоских средина су остали без икакве медицинске заштите. Тада је, дотадашња амбуланта у Грачаници постала једина здравствена институција на територији централног Косова у којој су се могли лечити Срби. Зато је она постала Дом здравља, иако услови рада у тим првим послератним месецима су били изузетно тешки. Наиме, рад без струје, воде, у неопремљеним просторијама (често у ординацијама са сломљеним стаклима), без основне медицинске опреме и без довољно лекара је обављан уз крајњу пожртвованост здравствених радника.
Постепено је пристизала помоћ, пре свих Министарства за здравље Републике Србије, а потом и многих хуманитарних организација, те је Дом здравља постепено успешно добијао јасне контуре које има и данас.
Поред медицинских и техничких проблема постојали су и они политички, због константних покушаја УНМИК администрације и Владе Косова (коју контролишу Албанци) да преузму под своју контролу ову здравствену установу. Ти притисци постоје и данас.
Зграда је 2004. године реновирана, проширена и дозидани су нов спрат тако да је тиме добијено пуно нових ординација. Купљена је или добијена нова медицинска опрема, чиме су оспособљене за рад и многе специјалистичке службе.Набављена су и нова возила која данас чине добро опремљен возни парк. Наравно, лекари различитих специјалности и медицинско особље су се вратили на радна места , чиме је унапређен и степен здравстве них услуга.
Данас је Дом здравља у Грачаници, модерно опремљена здравствена институција, која директно покрива територију од 10 насељених српских места (индиректно готово целом подручју Космета јужно од реке Ибар), а пружа и хитну и транспортну помоћ за цело подручје Централног Косова, Косовског Поморавља и дела Метохије У свом саставу има 17 различитих специјалистичких служби и представља здравствену установу од немерљивог значаја за све Србе на Косову и Метохији.

Услови рада су изузетно тешки јер су рестрикције струје и воде свакодневне, а то озбиљно ремети процес рада. На срећу, од краја 2009. рестрикције струје су минималне, док су рестрикције воде и даље свакодневне, али углавном од 22 - 06 часова. Актуелни проблем представља искључење телекомуникација за све Српске телеоператере (Телеком Србије, Теленор и Вип). Овај нечастан догађај је започет  23.04.2010. године од стране албанске Владе Косова, и у потпуности је блокирао  све фиксне и мобилне телекомуникационе системе. Рад Службе за хитну медицинску помоћ је у целости био прекинут 19 дана, јер се није могао примити ни један позив оболелих. Наша служба стога,  набавила нове бројеве телефона (мобилних) који су у мрежи Косовских телеоператера, али  те бројеве је мало ко звао  јер Срби са Космета су више од 15 година  користили услуге Српских телеоператера, који су били   искључени. Овај нехумани и нецивилизацијски акт директно је угрожавао животе оболелих пацијената на Централном Космету. Након 19 дана блокаде, делимично је враћен сигнал фиксних телефона и мобилне мреже Телеком Србија, али не у целости. Притом истичемо да сигнал Теленора није уопште оспособљен.

Што се тиче проблематике рестрикција струје, медицински апарати морају бити константно укључени, јер се никада не зна када ће доћи хитан случај. У тим стањима када је напајање неопходно , електрична енергија се добија укључивањем агрегата на нафту. Рестрикције воде се теже решавају, пре свега изразитом ангажованошћу запослених, и тиме омогућује континуитет у процесу лечења. На срећу, од краја 2009. су рестрикције струје веома ретке.

Поред поменутих проблема са снабдевањем струјом и водом, основни проблем представља константна небезбедност за здравст вено особље ( и за све Србе на централном Косову ). Наиме, потенцијална опасност од напада албанских терориста је увек присутна. Обзиром да је цела Централнокосовска енклава у окружењу, сваки излазак на терен је потенцијално ризичан, а у прилог томе иде чињеница о бруталном прогону Срба 17. и 18. марта 2004. године. Неколико села се чак и налазе ван енклаве што повећава евентуалну могућност напада. Снабдевање лековима је из истог разлога такође врло отежано. Све се превазилази личним ангажовањем и ризиком запослених, а ли са жељом да корист пацијента увек буде на првом месту.