Дом Здравља Грачаница

Данас, 21.02.2012. године се обележава Међународни дан матерњег језика. Овај дан нарочито обележава Организација УН за образовање, науку и културу (УНЕСКО), у циљу промовисања језичке културе и разноврсности, као и вишејезичности.

Генерална скупштина УНЕСКО прокламовала је 1999. године Дан матерњег језика, као сећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у Источном Пакистану, данас Бангладешу, јер су протестовали због тога што њихов матерњи језик није проглашен за званични.

 Овај дан Срби на Косову и Метохији немају разлога да обележавају јер се њихово право на метерњи језик грубо крши већ дуги низ година. Довољно је погледати таблу на административном прелазу Мердаре, где су самозвани органи такозване ''Републике Косово'' поставили таблу на којој латиничним писмом пише ''REPUBLIKA KOSOVA'' (а не Косово), да би потом пожелели добродошлицу речима ''DOBRO DOSLI'' (уместо Ш написано је С). Ако се таква пажња посвећује српском језику на улазу на Косово и Метохију, шта тек треба очекивати у унутрашњости.

 Колико година треба да се оформи радио-телевизјски канал на српском језику, који је предвиђен и Ахтисаријевим планом, који власти из Приштине константно опструирају и онемогућавају Србе да на матерњем језику могу бити информисани. Очигледно је да њима смета сваки спомен српског језика и могућност обавештавања Срба на свом језику. Не треба заборавити да не постоји ни једна дневна новина на српском језику која се издаје на Косову и Метохији.

Довољно је споменути и Закон о историјском центру града Призрена који Скупштина Косова прво одбија, а потом га покушава злонамерним амандманима изменити до непрепознатљивости. Тако ће настати закон који ће заштиту историјског центра Призрена (који пре свега треба да штити српско наслеђе у том граду), имати само у називу, док ће се на лицу места радити све да се сваки спомен на све српско избрише.

Шта тек рећи о наставним плановима за српске ђаке са измењеном историјом и географијом, чиме се на њиховом матерњем језику покушава деловати на преостале косметске Србе,  грубим фалсификатима и обманама.

O значају матерњег  језика за Србе са Косова и Метохије, најбоље говори ''Завештање о језику'' нашег Великог жупана Стефана Немање (потоњег Светог Симеона Мироточивог), чији фрагмент преносимо у наставку:

 Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.…
Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове, него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа. Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Кад ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека само слушају.

Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава, без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће тако освојен део земље и народ кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Колегијум лекара Дома здравља у Грачаници,

21.02.2012.