Дом Здравља Грачаница

Свети Василије Острошки (Јовановић) је хришћански светитељ.

Рођен је у селу Мркоњићи, Попову пољу, у Херцеговини 1610. године. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио. Као монах убрзо се прочуо због свог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.

Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој строги подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вернике.

Умро је 1671. године, а његове чудотворне и целебне мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцелења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројчина дне одржава велики народни сабор.

Српска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. маја, по грегоријанском календару (29. априла, по јулијанском

Ови милосрдни и дивни светитељи нису били браћа по крви, али су били браћа по духу. Кир је најпре живео у Александрији и као лекар лечио људе и силом Христовом и физичким лековима. Сазнавши да болести нападају људе највише због грехова, он је увек упућивао болеснике да покајањем и молитвом очисте душу од греха, да би кроз то повратили и телу здравље. Када наста Диоклецијаново гоњење хришћана, Кир се удаљи у Арабију где прими монашки чин. Но као што је био чувен у Александрији, тако се прочује и у Арабији, те су људи и ту прибегавали њему за помоћ. Чувши за Кира, Јован, тада римски официр у Едеси, дође у Арабију да га види. Видевши се, они заволе један другог као брат брата, те остану заједно да се подвизавају. У то време истјазаваху мучитељи неку Атанасију хришћанку, са три кћери њене у граду Канопу. Чују за ово Кир и Јован па дођу у Каноп да храбре мајку и ћерке, да не отпадну од вере. И заиста, благодарећи саветима ових светитеља, Атанасија претрпе сва мучења и са ћеркама би погубљена за Христа. Ћерке Атанасијине звале су се: света Теоктиста од петнаест година, Теодотија од тринаест година и Евдокија од једанаест година. Тада мучитељи ухвате Кира и Јована па их, после мука и тамновања, мачем посекоше, 311. године. Безбројна чудеса учинише ови свети мученици и за живота и по смрти. Њихове мошти пренесене су у време цара Аркадија у Рим. Они се призивају у помоћ нарочито при несаници, при освећењу воде, и јелеосвештењу.

Свети безсребреници Кир и Јован се славе  31. јануара (13. фебруара по грегоријанском календару).

Преузето са портала Радио Светигора (http://www.svetigora.com/node/5005).

Са Косова зора свиће,
Свиће, свиће нови дан
Грачаница сва у сјају
Дочекује Видовдан.

Ој Косово, Косово,
Земљо моја вољена,
Земљо славних витезова
Лазара и Милоша
Земљо славних витезова
Лазара и Милоша.

Све делије од Србије,
Свако срце поносно,
Који љуби земљу своју
Газиместан, Косово.

Ој Косово, Косово,
Земљо моја вољена,
Земљо славних витезова
Лазара и Милоша.
Земљо славних витезова
Лазара и Милоша.

Србадија кличе цела
Не дамо те Косово!
То је наше увек било,
Од старих нам остало.

Ој Косово, Косово,
Земљо моја вољена,
Земљо славних витезова
Лазара и Милоша.
Земљо славних витезова
Лазара и Милоша.

Завештање ЗЕМЉЕ

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.
Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на север и са севера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запоседну поља и шуме, реке и језера, мора и обале.

Србијом и сад проходе народи с једнога краја света на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави делови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале реке. Иза њих су остајали само трагови разарања.

Рађали су се на једном крају света, а умирали на другом крају света. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гдје су дањивали. Никада нису зимовали где су летовали.

Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, реке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живели пре њиховог доласка и онима који су преживели после њиховог одласка.

Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сејати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати.

Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.

Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу семе оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.

Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.

Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино. Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.

Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увек изнова рађа и храни. Земља је вечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и реке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.

Реч Стевана Немање (Стефана Немање - оца Симеона (1166-1196)) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Свети Сава (из књиге „Завештање Стефана Немање", писца Милета Медића).

У прилогу је текст Драгана Ивановића, који је преузет из књиге ''Колевка здравства у Србији'', књига 1, стране од 109-114, издавача Српске књиге из Руме. Текст је преузет са адресе: http://www.rastko.rs/istorija/medicina/delo/12547

Драга Љочић (Шабац 1855 – Београд 1926.) јединствена по много чему: пионир женског лекарског позива у својој земљи и прва жена лекар на словенском југу, неуморни борац за равноправност жена, бескрајно пожртвовани хуманитарни радник, мајка четворо деце, узорна супруга и домаћица...

У Шапцу се првим плачем огласила 28. фебруара 1855. као пето, најмлађе дете богатог шабачког трговца Диме Љочића. Имала је седам година и почела да сриче прва слова азбуке, кад јој је отац осиромашио, остао без имања и спао на пекарски занат с месечним приходом од седам талира, колико је зарађивао и обичан слуга код доброг газде.

Основну школу је завршила у родном граду а онда је прихватила њена бивша учитељица Персида Пинтеровић, која је прешла у Београд за наставницу Више женске школе и, примивши је код себе, помогла јој да, и поред сиромаштва, заврши све разреде. Продужила је да слуша предавања на природно-математичком одсеку Велике школе а онда се, са 17 година, одважила да крене у Цирих и студира медицину. Било је то, значи, 1872. Надасве патриотски васпитана, прекинула је студије јуна 1876, када је почео рат са Турском, и пожурила да се отаџбини стави на располагање. Обукла је униформу, добила чин санитетског поручника и предано и пожртвовано лечила рањенике у Београду и болници у Свилајнцу а нашла се и у крвавим борбама на Шуматовцу.

У фебруару следеће године, када је закључено примирје, вратила се у Цирих, једини европски град у коме су жене могле да студирају(1), да би крајем 1878. дипломирала и била промовисана за доктора медицине, хирургије, бабичлука и очних болести. Имала је само 24 године када је постала прва жена лекар код Срба, а и прва од свих Југословенки.

Високо образовање стекла су и Драгина два брата. Ђура се прво школовао у Војној академији, а затим у Паризу и Цириху, где је стекао диплому инжењера. Био је једномишљеник са Светозаром Марковићем и уредник „Раденика“. Други брат, Светозар, завршио је Војну академију и са чином инжињеријског пуковника био и професор те академије. Писао је и уџбенике.

Са дипломом доктора целокупне медицине Драга се настањује код брата Ђуре, у Јевремовој 6 у Београду, где ће касније обављати и приватну лекарску праксу. Најпре је морала да се обрати Министарству унутрашњих дела и затражи дозволу за бављење лекарским позивом. Учинила је то 26. фебруара 1879. Министар је намеравао да јој одбије молбу без обзира што је те године у Србији било само 79 лекара, углавном странаца. Интервенисао је начелник санитета др Владан Ђорђевић и министар је попустио, али уз услов да др Драга претходно положи државни испит. Савладала је и ту препреку проистеклу из конзервативног гледања на учешће жене у било којој делатности ондашње Србије.

Почела је приватну праксу, али „пацијената није особито имала“. Наредна година донела јој је једно лепо признање али и још једну невољу. Постала је члан Српског лекарског друштва, али су јој после једног назеба начета плућа, па се 1880. запутила на Крим, у санаторијум близу Јалте. Враћа се у пролеће следеће године и наставља приватну праксу у Београду.

Тек 6. јула 1882. нови министар унутрашњих дела, Милутин Гарашанин, поставио ју је за лекарског помоћника у Општој државној болници, највећем тадашњем лечилишту у Србији. Већ 1883. године донела је значајну промену у њеном приватном животу: 9. јануара се удала за Рашу Милошевића, једног од оснивача Радикалне странке и члана њеног Главног одбора. И у том најрадоснијем тренутку разбила је још једну предрасуду и била прва жена у Србији која је после венчања задржала своје породично презиме.

А онда следе најтежи дани у њеном животу. Почетком октобра 1883. букнула је Тимочка буна. Двадесет петог октобра ноћу ухапшен је и њен супруг Раша. Двадесетог новембра Драга је родила ћерку а после осам дана преки суд у Зајечару осудио је Рашу Милошевића на смрт. Срећом, истог дана је стигло помиловање краља Милана и Раша је, заједно са Пером Тодоровићем, упућен у пожаревачки затвор на шест година робије.

Др Драга је остала сама са бебом и оптерећена бригом о мужу сужњу, обавезом да се стара и о његовим изнемоглим родитељима и потребом да се бави лекарском праксом – како би материјално покрила све те захтеве.

Од дискриминације према жени лекару одустајало се једино у време ратова. Тако је било и 1885. када је др Драга, док је беснео српско-бугарски рат, морала да ради, као једини лекар, чак у три београдске болнице: Општој државној, Инфективној и Болници за рањенике смештеној у Великој школи, којом је руководио професор Јосиф Панчић.

Поразом на Сливници ствари су се промениле. Осуђени радикали су пуштени на слободу. Првог јануара 1886. муж јој је дошао кући, да би крајем те године поделили радост због доласка на свет ћерке Радмиле. И она ће студије медицине завршити такође у Цириху и од 1911. радити у Општој државној болници.

(Попут родитеља, и Драга ће са супругом Рашом имати доста деце: поред Радмиле још три ћерке – Спомену, Зору и Олгу).

У децембру 1886. др Драгу је министар Гарашанин унапредио у лекара секунданта, али и даље без изједначавања у правима са колегама. Повређена и овом неправдом и дискриминацијом, у мају 1889. одлучно се обратила министру, тражећи равноправност с мушкарцима у служби. Уместо одговара била је – отпуштена!

Запослила се у Управи монопола као хонорарни лекар. Заједно са Саром Карамарковић 1904. је основала „Материнско удружење“ – установу која је имала задатак да смањи смртност одојчади и збрине напуштену и на улици остављену децу. Благодарећи њеној предузимљивости, ово удружење је следеће године добило зграду у Студентској улици, у којој је отворен „Дом за нахочад“. Пет година је била председница овог хуманог удружења и лекар добровољац у Дому све док је имала снаге. Без икаквог хонорара лечила је и ученице Радничке школе која је постојала при београдском Женском удружењу. За новац је радила једино у Фабрици дувана и шибица у којој је провела више од тридесет година. Запослени су је звали „својом мајком“.

Била је и први председник Друштва београдских жена лекара, које је основано 1920. Као зналац страних језика ревносно је пратила достигнућа у европској медицини, а бавила се и превођењем с руског језика.

Дошли су балкански ратови. Драга је већ имала 57 година и била начетог здравља. Не штедећи себе, 1912-1913. радила је даноноћно у амбуланти за грађанство и сиротињу и у болници београдског добротвора Николе Спасића. За то време њена ћерка Радмила била је лекар на хируршком одељењу Опште државне болнице.

Букнуо је и први светски рат 1914. Породица се после окупације Београда повукла у Ниш и Драга и ћерка радиле у тамошњој болници. Непријатељ је напредовао и породица се поделила. Раша са своје 64 и ћерка Радмила са 29 година прелазе преко Албаније, иду на Крф, па на Солунски фронт, да свако у свом домену настави битку за Србију.

Др Драга, у 60. години, са три кћери пребацила се железницом из Ниша у Солун и даље у Атину. Одатле, преко Рима и Нице, стигла је у Лозану, где је све време рата „организовала слање пакета заробљеницима у немачким и мађарским логорима“.

Вратила се у домовину 1919. и те године доживела праву сатисфакцију. Добила је звање „правог“ лекара и тиме „отворила пут својим будућим колегиницама“. Крајем 1924. остварила је и право на пензију – као лекар Управе монопола.

Умрла је 5. новембра 1926. у својој кући на Топчидеру и сахрањена у Београду. За свагда овенчана епитетом прве жене лекара у Србији.

Др Радмила Милошевић-Лазаревић, радећи као лекар на Солунском фронту, упознаје се са књижевником Бранком Лазаревићем, са којим се венчава на Крфу, заједно се пребацују у Италију и Француску и по завршетку рата стижу у Београд.

Када је супруг 1919. постављен за амбасадора у Чикагу, она га прати и напушта лекарски позив. Затим прелазе у Варшаву, Праг и Брисел. Умрла је 1942. године од пнеумоније и сахрањена у Београду.

Ништа без Драге Љочић

О радним и хуманитарним квалитетима три докторке – две Шапчанке и једне која је у овом граду била болнички лекар, говори и градња болнице на Топчидерском брду, са 600 постеља за жене и децу. Камен-темељац је положен 8. октобра 1922. године.

Претходно је било формирано и Друштво београдских жена лекара, које ће синхронизовати акције прикупљања добровољних прилога. Председница је била др Драга Љочић, потпредседник др Марија Фјодоровна Сиеболд, секретар Ана Бркић-Милијановић, средња од три сестре Шапчанке које су студије медицине завршиле у Петрограду и благајник Марија Прита-Вучетић, која је са супругом Николом Вучетићем у Шапцу била болнички лекар крајем деветнаестог века.

Болница је свечано отворена тек 1. октобра 1929. године. Београдске жене лекари радиле су у болници бесплатно, јер је болница морала да се издржава од прихода болесника, што је било недовољно. Прва жена лекар на интерном одељењу била је Јелица Нешковић, кћи др Марије Прите.

Др Драга Љочић је учествовала и при стварању женског лекарског друштва после Првог светског рата, као и при подизању Женске болнице на Дедињу, у спомен иницијаторке за градњу те болнице, др Елзе Инглис, која је у Првом светском рату била на челу британске мисије у саставу српског војног санитета.

У част тридесетогодишње службе др Драге Љочић, њени пријатељи су 1909. приредили свечану академију а по завршетку болнице на Дедињу једну болесничку собу мермерном плочом означили њеним именом.

Била је и прва и једина жена лекар која се још на почетку свог радног века, 1880. године, бавила пословима око уређивања „Српског архива“ – часописа за целокупно лекарство.

Хипократ, антички лекар,  је био савременик Периклеа, Сократа , комедиографа Аристофена и вајара Фидија.Хипократов деда је био лекар и звао се исто Хипократ, док му  је отац Хераклид такође био лекар. Они су уједно и били локални незнабожачки свештеници. И Хипократова деца, Тесал и Дракон и зет Полиб су били лекари. Сви они су живели на острву Книду у Егејском мору. Легенда о Хипократу говори да је спалио све медицинске списе у Асклепијевом храму на острву Книду, како нико осим њега не би имао приступ тајнама лечења.  Уколико је ово и истина, ипак је нешто остало од његове науке, записано у делу ‘’CORPUS  HIPPOCRATICUM’’, који је служио као основно учило за све лекаре и оне који су се бавили лечењем. Већи део је написао сам Хипократ, док су остатак додавали Херодик, Полиб, Праксагора, Хризис, Тесал...

• Живот је кратак, уметност дуга, прави час нагло нестане, искуство је варљиво, просуђивање тешко. Лекар мора да спремно извршава не само оно што му служба налаже него да води бригу и о начину приласка болеснику, о послузи и томе слично.
• За најтеже болести најбоље је веома брзо и савесно лечење.
• Када болест ухвати маха, треба применити најрестриктивнији режим.
• Када се болест погоршава, смањити храну, зато што је тада узимање хране штетно. Смањити храну и приликом погоршања, када год се болест периодично погорша.
• Течна храна користи свима који болују од врућице, посебно деци и особама навиклим на ту храну.
• Храна се лети и јесени веома тешко пробавља, зими лакше, скоро као у пролеће.
• Материја коју треба одстранити нека се одстрањује онуда камо највише тежи, то јест кроз одговарајуће отворе.
• Она је болест смртоносна у којој сан ствара тегобе.
• Добро је када сан смирује делиријум.
• Лоше су појаве прекомеран сан и прекомерна бесаница.
• Није добро ни преједање, ни глад, ни било шта друго што је неприродно.
• Тело које дуго пропада дуго се и опоравља. Што нагло пропадне, нагло се и опорави.
• Лакше је бити пун пића него пун јела.
• Болесник се не сме замарати док је гладан.
• Код акутних обољења није баш поуздано предсказивање да ли се ради о смрти или оздрављењу.
• Акутна се обољења уочавају у времену од 40 дана.
• Лош је знак да реконвалесцент има добар апетит, а телесна му се кондиција не поправља.
• Јаку апоплексију је немогуће лечити, али ни са слабијом не иде лако.
• Обешене или онесвешћене људе, мада још живе,  не враћати у живот, ако им је пена ударила на уста.
• Промуклост и нахлада код веома старих особа не сазревају.
• Неки организми боље подносе лето, а неки зиму.
• Јесен лоше подносе оболели од туберкулозе.
• Болови око дијафрагме указују да је потребно прочишћење одозго. Болови испод ње указују да је потребно прочишћење одоздо.
• Смртна је дизентерија која почиње са црном жучи.
• Ако се бол код реконвалесцента појављује само на одређеном месту, гнојење се управо ту формира.
• Смртни знак је ако се болеснику у време фибре искриви врат, те, мада у грлу нема израслину, са муком гута.
• На којем се делу тела појави врућица или хладноћа, ту се налази и болест.

Роберт Хас: ИЛИЈАДА И ОДИСЕЈА И БОЈ НА КОСОВУ

Током целог 19. века проучаваоци књижевности питали су се, у чуду, како су могла настати Хомерова дела Илијада и Одисеја. Било је јасно да су потекла из традиције усменог рецитовања, али је изгледало непојамно да ико може да рецитује тако дуго и тако сређено. Та два епа морала су бити рани записи нечег много старијег, усменог. Ово је навело научнике да потраже сличне примере: наиме, оне малобројне преостале европске традиције усменог народног песништва, где један старији сељак на тај начин преноси својим слушаоцима ту древну форму народног памћења али и забаве. Пронашли су ту традицију у Србији, где су поједини старци и старице -- у неким случајевима, чак, слепи -- певали традиционалне стихове, у укупној дужини понекад и већој од Хомерових епова. Загонетку Илијаде решава серија народних песама певаних у брдима Босне и Херцеговине о битки на Косову. Класичну књигу о овој теми написао је Алберт Б. Лорд под насловом Певач прича, године 1960.
    Један диван превод Косовског циклуса српских народних песама, под насловом Бој на Косову, дали су амерички поета Џон Матијас (Јоhn Маtthiаs) и српски математичар Владета Вучковић. Ове песме преводили су српски стручњаци за књижевност још почетком 19. века. Певач таквих песама зове се гуслар. Он свира на инструменту са само једном жицом, који се зове гусле. Амерички поета Чарлс Симић рођен је у Србији; као дете, чуо је певање једнога гуслара. Овако је описао тај доживљај: "Звук те једине жице је слабо чујан, парајући, кричав, пун оклевања. Уз њега иде напев, људским гласом, монотон, без икакве мелодије или ма каквог вокалног улепшавања. Певач напросто не покушава да заблиста. Слушалац нема друге могућности осим да се концентрише на речи, које певач изговара веома наглашено и јасно... После неког времена, тај текст, а и тај архајски инструмент који као да је са другог света, почеше да "дохватају" и мене и све присутне. Анонимни поета, наш предак, знао је шта ради. Упорни зујећи звуци у садејству са узвишеном лириком песме дотакоше најосетљивији део наше психе. Отворише се старе ране."
    Те опесме говоре о великој битки на Косову, која је вођена између српског цара Лазара и турских инвазионих снага под командом Султана Мурата, 1389. године. Препуне су ликова: видимо Лазара, његове ривале, ратнике који ће се борити уз њега, раме уз раме; видимо његову жену, и сестре и мајке погинулих ратника. Имао сам осећај отприлике као да слушам енглеске народне баладе о Робину Худу и његовој одважној дружини хероја, о њиховој борби за слободу. Ове српске песме народ је понављао, бесконачно, током пет стотина година Отоманске владавине; тек после тога су записане. Енглеска списатељица Ребека Вест, у свом класичном путописном делу о Југославији Црно јагње и сиви соко, описује како је крајем 1930-тих година слушала, у забаченим селима, старе Српкиње док рецитују те песме Косовског циклуса као Оченаш. Ребека Вест каже да је погледом прелазила преко равнице и размишљала: "Ето слике неуспеха тако огромног да испуњава читав видик, као што неуспех понекад испуни живот неке особе, или целу једну епоху."
    Немогуће ја на малом простору, који нам је на располагању, пренети размах Косовског циклуса. Навешћу барем једну песму. То је прича о Лазару; једна од најпознатијих епизода тог циклуса. Џон Матијас је размацима наговештавао паузе, као што се радило у записивању англосаксонске усмене поезије. Те паузе су карактеристичне за српски стих од десет слогова:

    ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГА

    Полетио соко птица сива
    И од Светиње и Јерусалима,
    И он носи тицу ластавицу.
    То не био соко тица сива,
    Веће био светитељ Илија;
    Он не носи тице ластавице,
    Веће књигу од Богородице,
    Однесе је цару на Косово,
    Спушта књигу цару на колено
    Сама књига цару беседила:
    "Царе Лазо, честито колено!
    "Коме ћеш приволети царству?
    "Или волиш царству небескоме,    
    "Или волиш царству земаљскоме?
    "Ако волиш царству земаљскоме,
    "Седлај коње, притежи колане,
    "Витезови сабље припасујте,
    "Па у Турке јуриш учините,
    "Сва ће Турска изгинути војска;
    "Ако л' волиш царству небескоме,
    "А ти сакрој на Косову цркву,
    "Не води јој темељ од мермера;
    "Већ од чисте свиле и скерлета,
    "Па причести и нареди војску;
    "Сва ће твоја изгинути војска,
    "Ти ћеш, кнеже, шњоме погинути."
    А кад царе саслушао речи,
    Мисли царе, мисли свакојаке:
    "Мили Боже, што ћу и како ћу?
    "Коме ћу се приволети царству?
    "Да или ћу царству небескоме?
    "Да или ћу царству земаљскоме,
    "Земаљско је за малено царство,
    "А небеско у век и до века."
    Цар воледе царству небескоме
    А него ли царству земаљскоме,
    Па сакроји на Косову цркву,
    Не води јој темељ од мермера,
    Већ од чисте свиле и скерлета,
    Па дозива Српског патријара
    И дванаест велики владика,
    Те причести и нареди војску.
    Истом кнеже наредио војску,
    На Косово ударише Турци.
    Маче војску Богдан Јуже стари
    С девет сина девет Југовића,
    Како девет сиви соколова,
    У сваког је девет иљад' војске,
    А у Југа дванаест 'иљада,
    Па се бише и секоше с Турци:
    Седам паша бише и убише,
    Кад осмога бити започеше,
    Ал' погибе Богдан Јуже стари,
    И изгибе девет Југовића,
    Како девет сиви соколова,
    И њиова сва изгибе војска.
    Макош' војску три Мрњавчевића:
    Бан Угљеша и војвода Гојко
    И са њиме Вукашине краље;
    У сваког триест 'иљад војске,
    Па се бише и секоше с Турци:
    Осам паша бише и убише,
    Деветога бити започеше,
    Погибоше два Мрњавчевића,
    Бан Угљеша и војвода Гојко,
    Вукашин је грдни рана доп'о,
    Њега Турци с коњма прегаише;
    И њиова сва озгибе војска,
    Маше војску Ерцеже Степане,
    У Ерцега млога силна војска,
    Млога војска, шездесет иљада,
    То се бише и секоше с Турци:
    Десет паша бише и убише,
    Десетога бити започеше,
    Ал' погибе Ерцеже Степане,
    И његова сва изгибе војска.
    Маче војску Српски кнез Лазаре
    У Лазе је силни Србаљ био,
    Седамдесет и седам иљада,
    Па разгоне по Косову Турке,
    Не даду се ни гледати Турком,
    Да камо ли бојак бити с Турци;
    Тад' би Лаза надвладао Турке,
    Бог убио Вука Бранковића!
    Он издаде таста на Косову;
    Тада Лазу надвладаше Турци,
    И погибе Српски кнез Лазаре,
    И његова сва изгибе војска,
    Седамдесет и седам иљада;
    Све је свето и честито било
    И миломе Богу приступачно.   

Издавачка права: The Washington Post Book Worls Syndication. Exclusive Serbian Language Rights for Serbia:
Copyright 1999 by Biblioteka ALEXANDRIA

Текст преузет са адресе: http://www.alexandria-press.com/novi_broj/ilijada_odiseja.htm

Заслуге за оснивање српске средњевековне медицине, као и за оснивање првих болница у манастирима, Хиландару 1191. године и Студеници 1208. године, припадају  Светом Сави. Рођен је у дежевачком крају, на планини Голији, као најмлађи син великог жупана Стефана Немање - Светог Симеона Мироточивог. Не зна се тачна година његовог рођења, обично се помиње 1169. или 1174. година. Иако је припреман да буде владар, још као младић одлази на Свету Гору, где се замонашио и добио монашко име Сава. Још за живота је проглашен ''свецем који хода'', а његове заслуге за српски народ су многоструке. Свети Сава је издејствовао самосталност (аутокефалност) српске православне цркве и постао њен први архиепископ 1219. године. Стварајући српску цркву, Сава је стварао и српску државу и културу. Сматра се утемељивачем научне медицине и фармације, као и првим писцем стручне медицинске литературе и зако-нодавства у Србији. Путујући по свету доносио је лековито биље, записе и књиге. Захваљујући томе, Срби су се у средњем веку лечили на савремен начин под утицајем византијске , француске и италијанске медицине. Већ тада су постојале медицинске књиге преведене са латинског језика које су се звале ''лекаруше''. Срби су већ у XII веку познавали Хипократова и Дисхоридова дела, и то је истовремено почетак наше научне медицине и фармације. 1199. заједно са својим оцем Стефаном Немањом, који се одрекао престола и замонашио, основао је прву болницу у Хиландару. Годину дана касније издао је Хиландарски типик, први црквено-правни спис, у којем је прописао бригу о болесницима као једну од дужности хиландарских монаха. По повратку са Свете Горе 1208. године, отворио је прву болницу на територији Србије у манастиру Студеници, по византијским манстирским узорима. Болница се звала ''Свети Дух''. У оквиру болнице Сава је одвојио одељење за душевне болеснике од одељења за телесне болеснике. 1215. године издао је Студенички типик, који је прописао правила опхођења са болесницима.
''Летописци бележе да су посебним карантинским одајама монаси пружали помоћ оболелима, кљастима и убогима, а претпоставља се да су углавном молитвама лечени верници са душевним тегобама. О болеснима су бринули монаси изабрани по својим посебним манирима и осећањем за помоћ другом човеку.''
По начину лечења наше болнице спадају у најстарије у Европи. Независно од болница, постојали су и хоспитали (азили), у којима су били смештени неизлечиви болесници, сиромаси и напуштене особе. Студеничка болница је била медицинска установа у правом смислу речи и заслужује да добије своје место у историји европске медицине. У тексту ''Болница Светог Саве у манастиру Студеница'' Реља Катић објашњава да са овом и хиландарском болницом, као и са медицинским списима насталим у XII и XIII веку у манастиру Хиландару, Срби улазе у породицу европске медицине. У тадашњој српској медицини било је добро познато учење аутора античке медицине (Хипократа, Аристотела, Галена и др.), затим аутора чувене александријске медицинске школе, рановизантијске, салернске и монпељеске медицинске школе, итд. У прилог овом иду и сачувани преписи најстаријег српског терапијског зборника, насталог крајем XIII или почетком XIV века. Као најубедљивији доказ за горње тврђење била би чињеница што је оснивач првих српских болница, Свети Сава, поред познавања уређења византијских болница у Цариграду, био добро упућен и у познавање терапијске вредности појединих лекова које је користила медицина тога доба. О овоме налазимо потврду у Теодосијевом "Житију Светог Саве", у којем он говори како је Свети Сава при свом повратку из Јерусалима посетио султана у Александрији и да му је овај дао знатну количину арапских лекова (балсамово уље, алоје, лекове са ароматским својствима). Наведени лекови имали су врло широку примену у средњевековној медицини (за лечење рана, комплетних фрактура прстију, обољење дигестивног апарата, итд), а њихова терапијска вредност не може се негирати ни са гледишта савремене медицине.
Наведене чињенице јасно говоре да развој медицине код Срба у то доба није отпочео на неуким темељима њихове народне емпирије, већ на добром познавању византијске медицине, која је, слично као и њихова култура, представљала наставак античке медицине, за коју је била генетски везана. Природно је да се при овоме не може негирати велики утицај са Запада, јер је српска средњевековна медицина у својој суштини представљала синтезу византијске и западњачке медицине.
Од медицинских списа насталих у манастиру Студеница остао нам је сачуван само један. Тај спис носи наслов Дамаскина Јована о човеку, и шта је човек. Данас се овај налази у Универзитетској библиотеци у Болоњи. Као прва болница основана на територији старе српске државе, болница манастира Студенице ће остати трајни споменик не само српске медицине већ и културе.
Свети Сава је пропагирао умереност у свему, хармоничан и избалансиран живот, доследност у вери и снагу молитве као нешто што омогућује здравији у дужи живот. На повратку из ходочашћа у Јерусалиму, пролазио је кроз Бугарску, где се разболео и умро у Великом Трнову 12. јануара 1235. године. Тело му је пренесено у манaстир Милешева, који постаје место ходочашћа. Мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, лек за болесне и несрећне.
Успон средњевековне медицине доживљава свој крах са напредовањем Турака, који су 1595. године, по наређењу Синан-Паше, спалили мошти Светога Сава на Врачару, а пепео развејали да би казнили српски народ за непослушност. Тиме је дух Светога Саве заувек остао ''неуништив''. 

Аутор овог текста је Др Драгана Јоксимовић - Стевановић , Дом здравља Ниш - ЗС Расадник. This e-mail address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it                                 

Текст је објављен у Тимочком медицинском гласнику 2007, Волумен 32, број 4.
 Можете га прочитати на адреси: http://www.tmg.org.rs/v320409.htm

Грачаница је село удаљено од Приштине око 8 км. У њему живи око 8000 становника (углавном Срба). Познато је по чувеној задужбини Србског Светог Краља Милутина – Манастиру Грачаница.

Манастир Грачаница је саграђен 1310. године и посвећен је Успењу Пресвете Богородице (слави се 28.августа по новом или 14. по старом календару).

Манастир је познат по специфичном архитектонском стилу (неки га сврставају међу најлепше Србске манастире).Фрескопис је обављен око 1321. године и чувене су фреске Светог краља Милутина, краљице Симониде, фреска Страшног суда, Христоса Пантократора, Светог Јована Крститеља, Светих ратника... Припрата је дозидана 1383. године. Чувена је и Грачаничка повеља Краља Милутина исписана на зиду манастира.

Свети Краљ Милутин је највећи ктитор у српској историји. Подигао је и обновио преко 40 храмова од који ћемо споменути само неке: Манастир Бањска, Манастир Св. Прохора Пчињског код Врања, Црква Богородице Тројеручице у Скопљу, Црква Светог Георгија код Куманова, Дом Пресвете Богородице код Прилепа, манастир Косаницу код Драме (у Грчкој), и манастир Витовница код Петровца на Млави, манастир Грнчарица код Крагујевца, манастир Моштаница код Бања Луке. Краљ Милутин је саградио и манастир Светих архангела у Јерусалиму, коме је раније ктитор био Свети Сава. Градио је храмове у Софији, Цариграду, Светој Гори, Барију у Италији,Солуну...

Преминуо је 29.10.1321. године у своме дворцу у Неродимљу код Урошевца. Сахрањен је у манастиру Бањска код Косовске Митровице. Након косовске битке, манастир Бањска је срушен, а свете мошти краља Милутина су пребачене у Трепчу. 1460. због турског зулума и насиља митрополит Силоан их је пребацио у Софију у Бугарској, где и данас почивају у цркви посвећеној Светој Недељи (која се још и зове"Црква Светог Краља"). И данас нетрулежне мошти нашег Краља почивају у Бугарској, и предмет су великог поштовања наших суседа.

Према усменом предању, Краљ Милутин је пре битке код Грачанице заспао на брду ''Гласновик'' и у сну му се јавио Анђео, рекавши му да ће победити и да као захвалност Господу Богу направи цркву чији ће му се облик приказати. Пробудивши се , Краљ Милутин је на небу угледао бели облак који је имао облик цркве. Краљ заиста победи у битци и одмах потом позва најбоље мајсторе-градитеље и нареди им да направе исту цркву какву је видео на небу у облаку.

Црква је пуно пута пострадала, али је верни народ уз помоћ Божију, увек обнављао и старао се о њој.

Wikipedia Линк

Постоје три пара Светих Козме и Дамјана.

Света Анастасија Фармаколитрија је живела у трећем веку и била прва жена школовани лекар. Била је лекар и супруга римског великаша. Крстила се и потпуно се посветила лечењу сиромашних и немоћних.

Улпијана је стари римски град у Горњој Мезији који се простирао на тромеђи Грачанице-Приштине и Липљана .

Свечано се обавезујем пред Богом и у присуству овог скупа, да ћу провести цео свој живот у моралној чистоти и да ћу се одано бавити својом професијом.

Ја ћу се уздржавати од било каквог неконтролисаног поступка са болесником и нећу свесно применити лек који би могао оштетити.

Све што је у мојој моћи учинићу да побољшам ниво своје професије и држаћу у тајности све личне информацијекоје дознајем приликом обављања мога позива.

Са пуном лојалношћу, до краја ћу помагати лекару у његовом послу око болесног човека.

Флоренс Најтингел.